Dijalog II

Uzmi mi ruku!
Vodi me!

Ne osećam tvoj dodir.
Ne vidim put.

Otmi mi reči!
Govori mi osmehom!

Ne čujem ti reči.
Ne umem osmeh da stvorim.

Prepusti mi dušu!
Prepusti mi snove!

Dušu su mi uprljali.
Snove su mi izvrgli ruglu.

Pokaži mi početak!
Pokaži da kraja nema!

Početak je među našim dlanovima.
Svaki početak ima kraj.

Objasni mi sebe!
Odgonetni mi zagonetke!

Objasniću ti, govoriću ti laži.
Odgonetnuću, i uništiti čar.

Odlazi, kad ne umeš da se igraš!
Odlazi, kad si tako običan!

Otišo sam, kad si rekla Zauvek.
Otišo sam, pre nego što si me prvi put videla.

Посвећена

Хајде да измислимо друго небо!
Хајде да префарбамо сивило најнежнијим месечеим сонатама!
Хајде да доцртамо још једно Сунце,
још два,
ма још пет,
и да доцртамо и дечије очи
и раздрагани осмех Великом Жутом.

Хајде да измислимо нове улице,
нове бројеве телефона:
"Хало?
Добар дан.
Ваше име је Срећа.
Ми смо Вам дужни неке искричаве тренутке,
али никад их вам нећемо вратити!
Заправо, захтевамо још, још!"

Хајде да измислимо нове људе,
пуне живота,
људе који миришу на море
и имају наше очи!
Или да измислимо Одаје Љубави
са стиховима уместо зидова,
са пољупцима уместо поздрава,
без врата,
без прозора,
без крова,
без краја и почетка.

Хајде да ућутимо на тренутак.
Шшшшш!
Чујеш?
Тамо се деца смеју
док њихови пијани очеви рецитују Мајаковског,
а мајке се присећају мостарских киша. . .
Тамо се заљубљени шетају по киши,
без циља и смисла,
измишљајући неки нови живот,
измишљајући нова имена звездама,
замишљајући Вечност. . .
Чујеш?

Хајде да измислимо Наду,
нас,
наше време,
наше море,
наше боје,
нашу музику,
наше птице. . .

Хајде да се загрлимо
толико јако
и с толико љубави
да се Историја застиди својих највећих љубавних прича.

Хајде, хајде!

А ако је све заиста Ново,
ако имаш шарени кишобран,
искрене, најискреније снове,
план за освајање Света,
и неку собицу ушушкану,
узми ме за руку.
Пођимо у Бајку.
Јер ја верујем, ја верујем!

Dijalog

Umij me rumom!
Očešljaj me mesečinom!

Rum sam napravio,
mesečinu sam ukrao!

Pevaj mi o Sutra!
Šapući mi o Juče. . .

O Sutra, o našem Sutra sonete sam ispevao.
Juče, tuđe Juče sam zaboravio. . .

Pokloni mi oblak!
Rascvetaj uveli maslačak!

Pod jastukom oblak te čeka!
Najbelji maslačak u mojim je rukama.

Zagrli me, kao prvi put da grliš!
Zagrli me, kao da grliš poslednji put.

Držim te, kao da si prva.
Držim te, kao da si poslednja.

Dodirni dno mog pogleda.
Opipaj granice mojih snova.

Dodirnuo sam što se dodirnuti ne da.
Spoznao sam granice bezgraničnog.

Reci mi šta je istina!
Reci mi šta je sreća!

Ja istinu ne poznajem. Ja laž ne poznajem.
Sreća je dete prokletstva. Sreća je dete bola.

A šta je tuga?
A šta je beda?

Tuga je veru izgubiti.
Beda je nikada veru nemati.

Umeš li da ispuniš prazninu?
Umeš li da utoliš glad?

Neke se praznine ne mogu ispuniti.
Neke se gladi ne mogu utoliti.

Kakve su oči koje vole?
Kakve su usne koje vole?

Oči su pune crvenog i žutog.
Usne su željne.

Šta jedino na kraju ostaje?
Čega se na kraju jedino sećaš?

Na kraju samo miris ostaje,
na kraju samo se odbeglih trenutaka sećaš.

A zašto postojiš, kad za mene ne postojiš?

Postojim da bi i dalje u postojanje verovala.

Лажно сунце

Твоје су речи мехурићи,
ситна крхка имитација истине.
Твоје су речи дугоочекиване.
Мирисне, лепршаве, испуњавајуће,
уз пристојну дозу сете.
Твоје су речи неодсањани снови,
незавршене бајке.
Ти си ти, и ти си моја илузија о теби.
Ти си најгрубља нежна музика коју сам икада чула.
Ти си пролеће у јесени,
ти си измишљена мелодија детиње радости у најтужнијем муклом тренутку.
Прва патња на први поглед.
Прво жуто у најсивљем.
Ти знаш,
ти си схватио.
Ти можеш да ме узмеш за руку и покажеш ми наличје облака.
Ти можеш да оствариш жељу намењену звезди падалици,
свим звездама које су икада пале;
можеш да докажеш да бајке јесу могуће,
да принчеви нису нестали.
Ти можеш да ми узмеш ово и мало преосталог живота,
да га присвојиш,
стегнеш,
развлачиш,
гушиш,
давиш,
и сахраниш.
Од искрица да створиш вечити пламен.
Да оживиш дете,
да оживиш веру,
смисао.
А ти не постојиш.
Ти си илузија кројена по мојој вољи,
бижутерија,
смејурија,
покушај.
Твоје морске очи
и поглед који може бити симбол пролећа
су једна велика подвала.
Ти си лаж,
ти си последњи напор душе на издисају да се опорави.
Ти си лажно сунце,
вештачки дах мириса.
Свака твоја реч била је испланирана,
са намером да ме зароби у том твом луцидном сјају.
И знам,
све знам,
али те пуштам.
Нека буде,
ти водиш игру.
Ти си Тај.
Лаж.
Копија.
Покушај.
Трудим се,
трудим се...

ОБЕЋАЊЕ

Жена је плакала.
"Десет година, Милане, десет година, децу сам ти чувала, учила их да читају, пишу, играју шах, плешу, понашају се као џентлмени, причала им "Вратиће се тата, сигурно, само ви будите добри, пуно вас је поздравио у последњем писму и реко да вас много воли", а знаш, Милане, добро знаш да писма нису постојала, него шта ћу, сирота, морам деци веру да одржим. А светло у ходнику нисмо гасили никада, у случају да наиђеш. И увек смо имали паклицу сарајевске дрине на полици. Ствари у ормару. Па их понекад тако извадим, а оне и даље миришу на тебе, па плачем, душу исплачем Милане, па се успавам међу твојим стварима, десет година сам се Богу сваке ноћи молила да нам дођеш, да наставимо живот као свака нормална породица, ја са мужем, деца с оцем; сећала се свих наших тренутака, кад смо први пут изашли, први пут се пољубили, кад си ми прстен купио, и децу кад смо добило, кад сам те испратила оне ноћи, кад си ти обећао да ћеш се вратити, како те није срамота било обећање да погазиш, Миланееее!"
Около су биле неке жене, неки мушкарци, сви у црном. Једна жена угурала јој је грумен земље у руку, да заврше с тим, па да оду с тог најветровитијег места на свету.

Истина

Руке да ми исечете
Очи да ми ископате
Језик да ми ишчупате
Ваздух да ми загадите
И храну да ми затрујете,
Природу да ми забраните
Небо да ми ограничите,
Мирисе да ми одузмете,
Додир да ми убијете.
Не мари.
Наћи ћу начин да вас заболим

Фолиранти

То је та реч. Дуго сам је тражила. Она има све:
пропалу генерацију бедника и површних празноглаваца који себе називају интелектуалцима, прошарану гламуром модерних свечаности, ружичастим сјајем и кинеским шљокицама, попрсканих јефтиним парфемом, или и дивним француским мирисом који није успео да прикрије сељачки смрад из косе и погледа, има мало слепог национализма, и мало слепог либерализма, мало офуцаног ЕКВа и величанствене Цеце, мало живота у прошлости, мало у будућности, мало суза, мало љубави- навике, и мало оне трагично- патетичне, мало беса и разочарења, мало Београда унакаженог новинама, мало Ниша унакаженог истим, мало избледеле боје неба, мало заборављених, и мало новонасталих квалитета, мало апатије и мало ентузијазма. Мало снова и мало реалности. Песимизма и оптимизма. Мало XX и мало XXI века. Мало фантомки, и мало застава у боји дуге. И свакако много крви, много лоше политике и мало праве уметности. Мало твоје, мало моје геренерације.
ФОЛИРАНТИ- цело друштво у једној речи.

Реквијем

Ни гласа ти се не могу сетити више. . .
Сећам се само шкрипе снега под стопалима,
јаука љуљашке,
и тамног неба.
Само "Рождејства твојег",
шала боје мора, боје неба,
сећам се топлине и сигурности,
очију,
звезда којима смо кумовали,
острва које ћемо освојити,
куваног вина и белих панталона.
Сећам се само мноштва стихова,
твог погледа који ме тера да живим у њима
и да спознајем само нас двоје,
саме на овој угашеној звезди.
Сећам се писма,
и позива,
Бадње ноћи,
искрзане свеске,
лошег вина,
невиности,
чистоте,
просте дубине. . .
Сећам се де мола који је лебдео између нас,
сребрне наруквице,
само џеза,
Јануара,
страха,
обећања да ме нећеш никада оставити саму док неко свира.
А мислим да ти се гласа не могу сетити никада више. . .

Пре нечег новог

Мирис увелог пролећног цвећа
и додир мекши од свиле, тежи од неба.
Казаљке се не покрећу
док гледам у црно ништавило света.
Он је нечији,
а опет, исувише мој да бих отишла од његовог рамена.
Он је нечији,
а опет, исувише дуго поред мене да бих се тога сетила.
Пуштам сузе времена да теку и ноћас.
Пуштам речи и жељеда се угуше у сопственом страху.
Не желим нова крила,
страх ме је поновног лета,
страх поновног пада.
Умири море у мом погледу,
избриши слова са мојих капака,
забрани ветру да боли,
утишај песме које убијају,
ућуткај гласове који раздиру.
Понуди ми снове,
сигурност,
искрице које не варају.
Понуди ми ружу,
ружу без трња.
Понуди ми круну,
круну без трња.
Занемари краљицу
и претвори је у принцезу.
Не причај 'Увек',
овај свет у коме смо ни на шта не обавезује. . .
А кад одемо,
не гаси звезде
и не поправљај изломљен прозор.
А кад одемо,
нек иза нас остане стара мелодија
и познати мирис увелог пролећног цвећа. . .

После љубави

Свако испразно јутро
последица неверних вечери.
Сваки лажан осмех
последица прикривања болних јаука.
Њихове руке хладне,
њихови пољупци обични,
речи неважне,
погледи лажни,
мисли прорачунате,
додири увежбани.
Нигде спонтаности.
Прсти парају кожу, она јеца.
Груди боле од лажног надимања.
Покушаји безуспешни,
сломио је толико њих,
али њен штит је и даље ту.
Она се даје, нико је не узима.
Мисле да је користе,
а они су ти који се труде,
које она с гнушањем гледа.
Мрак је убио сјај очију.
Том који јој пружа пар минута љубави
она не зна име.
Није је ни брига.
Ионако не пружа укус сузама,
ионако не мирише на кишна јутра.
Душа је мртва.
Осећања избледела.
Она гази себе,
њих милује.
Они је воле.
О,извините,
зар Вам не смета вино на мојим уснама?
Не?
Опростите, ја не могу без њега.
Посебно не с Вама.
Краљеви и пиони, рекоше.
О, не заборавите краљице.
Проклете посебношћу,
бедне у својој раскоши.
Оне које владају ноћу,
а јутро влада њима.
Кад се свега сете и све виде
сузама испирају своје образе,
не зато што боли,
или зато што воле.
Не.
Због тога што је празно,
и нема ничега.
Ни кајања.
Ни жеље за наставком.
Задовољство прошло,
Чула убила сунчева светлост,
она поправља шминку И одлази кући.
У хладно и празно.
Да се среди и одмори.
До следећег мрака…

Црвена песма

Твоје очи су велике.
Твоје жеље су тајне.
Благо скривено на острву.
Ти сјај видиш.
То је оно што у данима досаде,
огорчености и једнобојних момената
желиш.
Пружаш руку.
Дрхтаво, полако.
Желиш да те одведе горе,
у Недођију,
да радиш незамисливо,
и љубиш непоновљиво.
Желиш да блисташ,
отров у себи,
желиш да покидаш ланце и одјуриш из света мириса и смисла.
Угаси разум,
умири дрхтаје руку,
загрли,
стегни,
зариј зубе у врат,
задрхти од задовољства покушавајући да даш све.
Приближи се,
осети врелину нових усана на себи,
ухвати прах
и одозго упери прст
на просте смртнике
проклете обичношћу
и преписаним моралом.
Упери прст и смеј се
док глас не изгубиш.
Они су срећни?
Они су очајни.
Уплашени.
Новог почетка,
неутабаних стаза,
висина које погледом није могуће обухватити.
Непрепознатљивих мириса,
неиспланираних часова
и јаких осећаја.
Издвој се.
Нема разговора,
нема разлога.
Напусти.
На врхунцу, окрени се и иди.
Не тражи опрост,
не нуди објашњења,
не цени утеху.
Не глуми светицу.
Послушај црвено.
Дозволи да те необично воле,
кратко или дуго,
четврти или двадесети,
има ли разлике?
Ослободи краљицу,
преобрази пионе,
постани само успомена,
и нестани међу њима. . .

Пустите ме да говорим док још има ватре у мени

Пустите ме да вриснем нека мутна слова,
пустите ме да се сећам једних избледелих очију.
Дозволите да угушим љубав пре него што се расплаче..
Помозите да заборавим пијане снове,
бела јутра,
наранџасте жеље
и премотаване тренутке...
Да му кажем хиљаде и хиљаде речи о једном зимском праскозорју
о слободним, срећним људима у белим кошуљама...
Да га удавим у њему ситним, патетичним страстима:
љубави љубомори жељи патњи
Пустите,
зли дуси очаја,
зле сене несигурности,
да последњим атомом снаге пустим струју кроз његове вене,
да види све стаклене звезде среће и испуњености,
да их види тако јасно, тако снажно
да од сјаја ослепи,
да се од сјаја расплаче..
Дозволите да му говорим о дечаку који је за један дан посматрао 40 залазака сунца,
о оствареном сну који ме је затекао неспремну,
о бојама неких познатих мелодија
и одлуталим очима једне керуше.
Пустите ме да му говорим, док се у мени још ватра назире...
О једном парку на земљи,
на земљи која је звезда,
о кишама у Мостару, кишама над Брестом...
Да му казем да страх није права боја за његов шал,
како се речи од превелике употребе излижу…
Дозволите да му наранџастом бојом исцртам пар француских речи на уснама
да му поклоним најсјајније а најусамљаније звезде
да му шапућем о белим ноћима,
пустите ме да још мало сањам наглас,
пре него сагорим,
и снови се претворе у прах,
звезде у мрак,
руже у трње,
љубав у потребу,
а ја у сен,
у нему, утихлу сен...

Плес

Играј.
Плеши док стопала не заболе.
И даље.
Док не заволиш тај бол.
Смеј се.
Широко, раздрагано, најјаче.
Смеј се онима који лете пред твојим очима.
Лица се мешају,
нестају,
а ти се вртиш. . .
Летиш. . .
Везана за тло само додиром,
везана за стварност само погледом.
Прођи прстима преко усана,
врата, груди.
Привуци га к себи,
утони у његов врат,
опусти се,
падај најниже,
и дозволи да те дигне у небеса.
Све друго остави по страни.
Прати га.
Истреси мисли.
Предвиди његов следећи корак.
Предухитри га.
Погледај око себе.
Сада сте сами.
Пређи му прстима преко целог тела,
нек вас музика држи близу,
нека пожели вечност.
Упути му поглед
који ће тражити због спаса или краја.
Окрени се,
нестани с последњим сенкама. . .
Нека му живот постане тражење,
јер правила су давно позната:
пиони умиру и нестају.
Од краљице могу добити само плес.
И крај.

Црви

Празнина.
Састављена од гомиле људи,
Људи који ходају без сенке,
И говоре,
Итекако,
Бучно, раздражено,
Говоре речи које нестају,
Које тону у бесмисао из ког су и настале.
Људи који воле,
Верују да имају ту способност,
А само су упали у лавиринт навика и истоветности,
Везани за тог Неког
Пуким случајем околности и срамним ништавилом.
Људи велики,
Само по простору који загађују трулим уздасима,
Људи важни,
Због броја мање или више.
Људи глуви за све осим за буку са уништеног радија.
Празне душе,
Којима су сви проблеми решени ако су стомаци пуни
И рачуни намирени.
Тупи погледи,
Површне емоције,
Испразни тренуци,
Глуви за кишу,
Слепи за боје,
Непомични на мелодију лошег вина. . .
Приметни колико и глисте,
Тек кад се нађу некоме на путу,
Одушевљени собом и просечношћу,
Задовољни осредњим и преписаним,
Они који осећају само ујед комарца
И просуту врелу кафу.
Они који чине ваздух лепљивим и тешким,
Који даве град
Који својом тамом прекривају наде и генија. . .
Они који први осуђују краљице,
И који први желе да могу да буду као оне.
Пиони.
Црви.
Једнобојни.
Безлични.
Као што су ништа били на Земљи
Тако ће у ништавилу и скончати. . . .

На Чегру

Не носе робови историју на плећима,
нит се сузе памте ко поклици.
Ако се погнуте главе повијаш у правцу олује
кад ишчезнеш, твоје име биће безначајно.
Одлучи,
у ланцима,
или у крви?
Још само секунд. . .
Пролазе опипљиве слике пред очима. . .
Дани, године, тренуци, јутра. . .
Па ровови,
прашина која гуши и краде ти глас,
црно небо,
црно свуда,
крици,
пуцњи,
глад,
страх,
мртви другови,
мртва нада,
распарчана тела,
утихле емоције,
утихло саосећање. . .
Бацити народ на под пред крвником,
спустити најниже?
Или дићи у ваздух,
узнети у небеса?
Учинити неколико жена удовицама,
или од сваке направити играчку?
Да те се деца сећају као сужња,
или да учиниш свој живот смисленим
и даш пример?
Још један поглед. . .
Другови!
Браћо!
Нека ми небо опрости што одлучујем у име свих,
нека ми синови ваши опросте што им отех очеве,
а историја ће знати,
она ће благословити,
она ће разумети и опростити.
Опростиће спаљене животе предака
зарад живота у светлу.
Славиће. . .
И онда мук.
Секунд мртве тишине.
Природа је затворила очи пред ужасом који следи,
природа је вриштала од бола.
Прасак!
Земља дрхти пред жртвом,
дрхти под ватром.
Пламен је осветлио ноћ. . .
Сада нечовек гради кулу која се види са небеса.
Кулу страха.
Костурницу.
Да уплаше будућност,
покажу моћ своје охолости.
Да дочарају трагичну величину погинулих. . .
А споменик и понос надживели су и надјачали нечовека,
и многе следеће војске,
још хиљаде ратова
и векове страдања.
Надживеће и планету,
и вечност.
Сећаће на жртву ради слободе,
сећати на светлост коју носи сутра. . .

напослетку. . .

или на почетку? свеједно. . .
ја сам само сањар чији поглед гасне у магли и мемли. . .

пишкоте, Балашевић, пролеће, лимун, вода, облаци, јинг-јанг, воће, сладолед на точење, старке, шетње, кафа, кеј, Мали Принц и Срећни Принц, Реј Чарлс, праскозорје, мирис цигарета на прстима, цвеће, Fight club, лепршавост, Мерилин Монро, мириси- мирис зиме, пролећа, мора, фотографије, Куба, Достојевски, црно вино, Рој Лихтенштајн, накит, паркови, Никшићко тамно, деца, Едит Пјаф, Русија, реге, историја, књижевност, Че Гевара, Војводина, Његош, Пепељуга, накит, ДИС, филозофија, Енди Ворхол, Бен Вотјер, Роден, Портисхед, drum&bass, Хадерсфилд, позориште, Том Вејтс, кувано вино, Жак Превер, и још милион ситница. . .