ОБЕЋАЊЕ

Жена је плакала.
"Десет година, Милане, десет година, децу сам ти чувала, учила их да читају, пишу, играју шах, плешу, понашају се као џентлмени, причала им "Вратиће се тата, сигурно, само ви будите добри, пуно вас је поздравио у последњем писму и реко да вас много воли", а знаш, Милане, добро знаш да писма нису постојала, него шта ћу, сирота, морам деци веру да одржим. А светло у ходнику нисмо гасили никада, у случају да наиђеш. И увек смо имали паклицу сарајевске дрине на полици. Ствари у ормару. Па их понекад тако извадим, а оне и даље миришу на тебе, па плачем, душу исплачем Милане, па се успавам међу твојим стварима, десет година сам се Богу сваке ноћи молила да нам дођеш, да наставимо живот као свака нормална породица, ја са мужем, деца с оцем; сећала се свих наших тренутака, кад смо први пут изашли, први пут се пољубили, кад си ми прстен купио, и децу кад смо добило, кад сам те испратила оне ноћи, кад си ти обећао да ћеш се вратити, како те није срамота било обећање да погазиш, Миланееее!"
Около су биле неке жене, неки мушкарци, сви у црном. Једна жена угурала јој је грумен земље у руку, да заврше с тим, па да оду с тог најветровитијег места на свету.