Црвена песма

Твоје очи су велике.
Твоје жеље су тајне.
Благо скривено на острву.
Ти сјај видиш.
То је оно што у данима досаде,
огорчености и једнобојних момената
желиш.
Пружаш руку.
Дрхтаво, полако.
Желиш да те одведе горе,
у Недођију,
да радиш незамисливо,
и љубиш непоновљиво.
Желиш да блисташ,
отров у себи,
желиш да покидаш ланце и одјуриш из света мириса и смисла.
Угаси разум,
умири дрхтаје руку,
загрли,
стегни,
зариј зубе у врат,
задрхти од задовољства покушавајући да даш све.
Приближи се,
осети врелину нових усана на себи,
ухвати прах
и одозго упери прст
на просте смртнике
проклете обичношћу
и преписаним моралом.
Упери прст и смеј се
док глас не изгубиш.
Они су срећни?
Они су очајни.
Уплашени.
Новог почетка,
неутабаних стаза,
висина које погледом није могуће обухватити.
Непрепознатљивих мириса,
неиспланираних часова
и јаких осећаја.
Издвој се.
Нема разговора,
нема разлога.
Напусти.
На врхунцу, окрени се и иди.
Не тражи опрост,
не нуди објашњења,
не цени утеху.
Не глуми светицу.
Послушај црвено.
Дозволи да те необично воле,
кратко или дуго,
четврти или двадесети,
има ли разлике?
Ослободи краљицу,
преобрази пионе,
постани само успомена,
и нестани међу њима. . .