Пустите ме да говорим док још има ватре у мени

Пустите ме да вриснем нека мутна слова,
пустите ме да се сећам једних избледелих очију.
Дозволите да угушим љубав пре него што се расплаче..
Помозите да заборавим пијане снове,
бела јутра,
наранџасте жеље
и премотаване тренутке...
Да му кажем хиљаде и хиљаде речи о једном зимском праскозорју
о слободним, срећним људима у белим кошуљама...
Да га удавим у њему ситним, патетичним страстима:
љубави љубомори жељи патњи
Пустите,
зли дуси очаја,
зле сене несигурности,
да последњим атомом снаге пустим струју кроз његове вене,
да види све стаклене звезде среће и испуњености,
да их види тако јасно, тако снажно
да од сјаја ослепи,
да се од сјаја расплаче..
Дозволите да му говорим о дечаку који је за један дан посматрао 40 залазака сунца,
о оствареном сну који ме је затекао неспремну,
о бојама неких познатих мелодија
и одлуталим очима једне керуше.
Пустите ме да му говорим, док се у мени још ватра назире...
О једном парку на земљи,
на земљи која је звезда,
о кишама у Мостару, кишама над Брестом...
Да му казем да страх није права боја за његов шал,
како се речи од превелике употребе излижу…
Дозволите да му наранџастом бојом исцртам пар француских речи на уснама
да му поклоним најсјајније а најусамљаније звезде
да му шапућем о белим ноћима,
пустите ме да још мало сањам наглас,
пре него сагорим,
и снови се претворе у прах,
звезде у мрак,
руже у трње,
љубав у потребу,
а ја у сен,
у нему, утихлу сен...