Реквијем

Ни гласа ти се не могу сетити више. . .
Сећам се само шкрипе снега под стопалима,
јаука љуљашке,
и тамног неба.
Само "Рождејства твојег",
шала боје мора, боје неба,
сећам се топлине и сигурности,
очију,
звезда којима смо кумовали,
острва које ћемо освојити,
куваног вина и белих панталона.
Сећам се само мноштва стихова,
твог погледа који ме тера да живим у њима
и да спознајем само нас двоје,
саме на овој угашеној звезди.
Сећам се писма,
и позива,
Бадње ноћи,
искрзане свеске,
лошег вина,
невиности,
чистоте,
просте дубине. . .
Сећам се де мола који је лебдео између нас,
сребрне наруквице,
само џеза,
Јануара,
страха,
обећања да ме нећеш никада оставити саму док неко свира.
А мислим да ти се гласа не могу сетити никада више. . .