Црви

Празнина.
Састављена од гомиле људи,
Људи који ходају без сенке,
И говоре,
Итекако,
Бучно, раздражено,
Говоре речи које нестају,
Које тону у бесмисао из ког су и настале.
Људи који воле,
Верују да имају ту способност,
А само су упали у лавиринт навика и истоветности,
Везани за тог Неког
Пуким случајем околности и срамним ништавилом.
Људи велики,
Само по простору који загађују трулим уздасима,
Људи важни,
Због броја мање или више.
Људи глуви за све осим за буку са уништеног радија.
Празне душе,
Којима су сви проблеми решени ако су стомаци пуни
И рачуни намирени.
Тупи погледи,
Површне емоције,
Испразни тренуци,
Глуви за кишу,
Слепи за боје,
Непомични на мелодију лошег вина. . .
Приметни колико и глисте,
Тек кад се нађу некоме на путу,
Одушевљени собом и просечношћу,
Задовољни осредњим и преписаним,
Они који осећају само ујед комарца
И просуту врелу кафу.
Они који чине ваздух лепљивим и тешким,
Који даве град
Који својом тамом прекривају наде и генија. . .
Они који први осуђују краљице,
И који први желе да могу да буду као оне.
Пиони.
Црви.
Једнобојни.
Безлични.
Као што су ништа били на Земљи
Тако ће у ништавилу и скончати. . . .