После љубави

Свако испразно јутро
последица неверних вечери.
Сваки лажан осмех
последица прикривања болних јаука.
Њихове руке хладне,
њихови пољупци обични,
речи неважне,
погледи лажни,
мисли прорачунате,
додири увежбани.
Нигде спонтаности.
Прсти парају кожу, она јеца.
Груди боле од лажног надимања.
Покушаји безуспешни,
сломио је толико њих,
али њен штит је и даље ту.
Она се даје, нико је не узима.
Мисле да је користе,
а они су ти који се труде,
које она с гнушањем гледа.
Мрак је убио сјај очију.
Том који јој пружа пар минута љубави
она не зна име.
Није је ни брига.
Ионако не пружа укус сузама,
ионако не мирише на кишна јутра.
Душа је мртва.
Осећања избледела.
Она гази себе,
њих милује.
Они је воле.
О,извините,
зар Вам не смета вино на мојим уснама?
Не?
Опростите, ја не могу без њега.
Посебно не с Вама.
Краљеви и пиони, рекоше.
О, не заборавите краљице.
Проклете посебношћу,
бедне у својој раскоши.
Оне које владају ноћу,
а јутро влада њима.
Кад се свега сете и све виде
сузама испирају своје образе,
не зато што боли,
или зато што воле.
Не.
Због тога што је празно,
и нема ничега.
Ни кајања.
Ни жеље за наставком.
Задовољство прошло,
Чула убила сунчева светлост,
она поправља шминку И одлази кући.
У хладно и празно.
Да се среди и одмори.
До следећег мрака…