Д

Познајем једног дечака ком су очи
од силног гледања у небо
постале потпуно плаве,
који је од силног посматрања птица
научио да лети
и он сад, знате,
обилази свет својим радозналим погледима.
Он сад има, тамо негде, нови сат,
са новим сатом, и ново време.
И ми се тако нађемо негде
између мог и његовог сата,
(чеда XXI века)
и он прича о Свету,
или ћути о њему,
више и не знам.
Он каже да сам ја с њим тамо,
у џепу, или очима, заборавила сам.

И ја онда, знате,
чујем лупкање кише по лондонским улицама.
Киша свуда исте песме пева.
И свуда се уз те песме љубе
покисли насмејани радосни дечаци и девојчице.

Онда ме је водио у Париз.
Хранио ме вином и нежностима
купио ми цигарете
и дуго смо слушали Преверов језик.
И на нашем и на његовом језику људи се исто смеју.

Реко ми је да смо сад у Забрањеном Граду,
и мене је занимало коме је тај град забрањен,
и ко га је забранио,
зашто је ту поглед људима шири а нижи,
и хиљаду других ствари,
све ме је занимало,
а он је шапутао историју, приче, стихове
и ја сам упијала његове речи
и схватала да сви народи златом опевају величине.

Прошетао ме је кроз пустињске земље,
кроз Вечно Лето,
међу цркве са којих се чује чудна песма.
Тамо су жене биле скривене под одећом,
само су им се очи виделе.
Волим што људи схватају магију очију
и то колико је њима слобода неопходна.

Показао ми је и океан
чије сам име знала из неких уџбеника.
И тај океан био је велик ко моје море.
Био је велик до неба.

И ја сам све то видела
чула
помирисала
опипала
а да корак нисам направила.
Кажем вам,
добро је ћутао ствари.
Пределе.

Има нешто тужно у корацима тих светских путника.
Одлазе
тражећи
враћају се
налазећи тражено
тек на кућном прагу.
Повратак ми је увек био омиљени део одласка.