večeras

mrzim planove. i sve ljude sa planovima. mrzim dane koji su tolko sivi, da posive sve ostalo. mrzim okolinu, mrzim osetjaj zgazhenosti, mrzim muziku koja nema smisla MENI, jer ja sam mera svih stvari, jelte, i mrzim ljude u globalu, jer su previshe glupi i obichni i besmisleni, mrzim hladno, jer ti se smrznu prsti, a mrzim i leto, jer tad ljudi smrde.
zapravo mrzim komunikaciju sa svima, jer su sve to prazne priche. mrzim i dane kada sve mrzim jer sam za izbegavananje tada. mrzim svaki dan kad prespavam jutro, a svakog dana prespavam jutro, osim kad mrzim shto su me probudili rano.
bozhe.
mrzim stavove, i mrzim principe, i mrzim pravce, i mrzim ogranichenja, a i neogranichenja, u sushtini, malo je stvari koje ne mrzim.
mrzim ovisnost. bash chesto mrzim ovisnost. a svi smo ovisni o mnogo stvari. opet, bez svega mozhemo, shto je dosta degradirajutje, jer pomislish da bi ti neka nestajanja donela smrt. to je zato shto bi ti lakshe bio da si mrtav. verovatno. ne znam.
ionako umiremo svakog dana.
mrzim svoju boju kose sada.
hotju da sam crvenokosa.
ili tjelava.
ili da sam mushko.
ili da sam eskim.
bash bi bilo kul da sam eskim.
ne, previshe hladno.
hotju u pleme neko africhko. tamo gde je vechno leto. i gde ljudi rade neohodne stvari.
sve osim neophodnog je suvishno.
previshe zhivota je potrosheno na nevazhne stvari.
hotju da posadim drvo.
to je smisleno.
i da chuvam pilitje.
i da napravim spomenik Zhivotu.

notj je ponekad zlobna previshe.
ponekad i notj mrzim.
kratkotrajnost. e to je.
to najvishe mrzim.
sve je kratkotrajno.
idem sad da troshim vreme na nebitno i kratkotrajno kao i svi koji pokushavaju da ne rade to.
preterana svesnost je bolest. prava potpuna bolest.
posaditju drvo.