сигурно да нико није схватио.

Итекако верујем да ћеш на пола угасити цигарету,
да ћеш уз осмех сачекати крај Баладе,
да ћеш мало претурити старе књиге
тражећи речи- знаке
(а књиге ће ћутати,
угушиће гласове,
само да би ти питање остало у очима још који час),
и да ћеш слагати коју реч
окренути се
и отићи.
Па кад си изашао из себе,
изаћи ћеш и из речи.
Јер све су то само речи.
Речи потрошне, кварљиве.

Можда си намирисао чекање у угловима.
Можда си препознао,
али то, сигурно, није довољно.
Ваљда су потребне године додира,
а ја немам ни године,
ни додире.
Ја имам само слова,
само речи.

Немој себи никад да дозволиш приче.
Причу о камену на обали и девојчици.
Јури бајке,
Јури снове
И филмове.
Све мање од тога
није ни вредно слова.
Није вредно плаветнила.

Добро упамти другу страну облака.
Батали фотографије,
усликај то у погледу,
у гласу.
Добро упамти куће,
и прозоре,
и начине на који људи пију чај.
Занемари овдашње обичаје.
Удахни свет дубоко.
Селективно.

И не окрећи се.
Све што је прошло, добро је што је прошло.
Све што је далеко, добро је што је далеко.
Али никад немој да научиш да се не окрећеш.

И увек учи да се вино не просипа за битнима.
Вино помаже да заборавиш њих,
оне који су ти прешли преко прага,
којима си посветио мирисе, а они их назвали безмирисним.
За вино, са вином се просипа душа.
А оно се просипа за испразнима.
Никад немој да га дозволиш за собом.

Бедно је.

Сад пожели добру вечност свим мртвим маслачцима,
унакаженим им белим косама
и сломљеним зеленим телима.

Још један клише уместо закључка.

...ја сам јурио за ветром...