Пре нечег новог

Мирис увелог пролећног цвећа
и додир мекши од свиле, тежи од неба.
Казаљке се не покрећу
док гледам у црно ништавило света.
Он је нечији,
а опет, исувише мој да бих отишла од његовог рамена.
Он је нечији,
а опет, исувише дуго поред мене да бих се тога сетила.
Пуштам сузе времена да теку и ноћас.
Пуштам речи и жељеда се угуше у сопственом страху.
Не желим нова крила,
страх ме је поновног лета,
страх поновног пада.
Умири море у мом погледу,
избриши слова са мојих капака,
забрани ветру да боли,
утишај песме које убијају,
ућуткај гласове који раздиру.
Понуди ми снове,
сигурност,
искрице које не варају.
Понуди ми ружу,
ружу без трња.
Понуди ми круну,
круну без трња.
Занемари краљицу
и претвори је у принцезу.
Не причај 'Увек',
овај свет у коме смо ни на шта не обавезује. . .
А кад одемо,
не гаси звезде
и не поправљај изломљен прозор.
А кад одемо,
нек иза нас остане стара мелодија
и познати мирис увелог пролећног цвећа. . .