Кратак филм

Је л знаш да
свиње не могу да виде небо?
причала му је,
негде између
двадесетпрве и двадесетдруге
ноћи.
Ти ми усрећујеш дане,
говорила му је
касније.
Јутрима му је
пуштала француску музику
Pourquoi faut-il que les hommes s'ennuient?
Он је говорио кратко.
Осећала је интерпукцију
док прича.
Имао је глас
који звучи светло, врло светло.
Он је чувао фотографије неких других жена.
Она их је презирала и желела да су
старе
дебеле
и ћелаве.
Она
је
стално
наново
читала његове речи.
Његове речи су је
заљубиле у њега.
Он је мирисао на бурбон
и сир
и дуван.
Његове речи су мирисале
на бурбон
дуван
и јутро.
Она му је говорила
о природном и моралном злу
о смрти
о томе како смрт није зло него слобода
а он је јео шпагете
и мотао цигаре.
Baby, it's a wild wild world
реко је
кад је угасио цигарету
и кренуо у свет
кренуо
да показује небо свињама.

Ако нема хлеба.

Њен отац је јако
битан човек.
Она не зна ниједног
толико
битног оца.
Њен отац
има посебне
чаше
у ресторанима
и
сви знају
на који начин
он пије
црно вино.
Њен отац њој купује
живот.
А она не схвата
свеприсутно незадовољство.
Је л' она
крива
што људи
немају очеве
какав је њен?
Она се смеје
својим
убежбаним осмехом
док плаћа рачун
у износу конобарове месечне плате.
Њој није јасно
зашто
су
људи
не за до вољ ни.
Једите колаче,
причала им је.
Када се вратила
са трећег летовања
те године,
видела је
да није било колача,
и да су уместо колача појели њеног оца.
И њу.

сигурно да нико није схватио.

Итекако верујем да ћеш на пола угасити цигарету,
да ћеш уз осмех сачекати крај Баладе,
да ћеш мало претурити старе књиге
тражећи речи- знаке
(а књиге ће ћутати,
угушиће гласове,
само да би ти питање остало у очима још који час),
и да ћеш слагати коју реч
окренути се
и отићи.
Па кад си изашао из себе,
изаћи ћеш и из речи.
Јер све су то само речи.
Речи потрошне, кварљиве.

Можда си намирисао чекање у угловима.
Можда си препознао,
али то, сигурно, није довољно.
Ваљда су потребне године додира,
а ја немам ни године,
ни додире.
Ја имам само слова,
само речи.

Немој себи никад да дозволиш приче.
Причу о камену на обали и девојчици.
Јури бајке,
Јури снове
И филмове.
Све мање од тога
није ни вредно слова.
Није вредно плаветнила.

Добро упамти другу страну облака.
Батали фотографије,
усликај то у погледу,
у гласу.
Добро упамти куће,
и прозоре,
и начине на који људи пију чај.
Занемари овдашње обичаје.
Удахни свет дубоко.
Селективно.

И не окрећи се.
Све што је прошло, добро је што је прошло.
Све што је далеко, добро је што је далеко.
Али никад немој да научиш да се не окрећеш.

И увек учи да се вино не просипа за битнима.
Вино помаже да заборавиш њих,
оне који су ти прешли преко прага,
којима си посветио мирисе, а они их назвали безмирисним.
За вино, са вином се просипа душа.
А оно се просипа за испразнима.
Никад немој да га дозволиш за собом.

Бедно је.

Сад пожели добру вечност свим мртвим маслачцима,
унакаженим им белим косама
и сломљеним зеленим телима.

Још један клише уместо закључка.

...ја сам јурио за ветром...

Д

Познајем једног дечака ком су очи
од силног гледања у небо
постале потпуно плаве,
који је од силног посматрања птица
научио да лети
и он сад, знате,
обилази свет својим радозналим погледима.
Он сад има, тамо негде, нови сат,
са новим сатом, и ново време.
И ми се тако нађемо негде
између мог и његовог сата,
(чеда XXI века)
и он прича о Свету,
или ћути о њему,
више и не знам.
Он каже да сам ја с њим тамо,
у џепу, или очима, заборавила сам.

И ја онда, знате,
чујем лупкање кише по лондонским улицама.
Киша свуда исте песме пева.
И свуда се уз те песме љубе
покисли насмејани радосни дечаци и девојчице.

Онда ме је водио у Париз.
Хранио ме вином и нежностима
купио ми цигарете
и дуго смо слушали Преверов језик.
И на нашем и на његовом језику људи се исто смеју.

Реко ми је да смо сад у Забрањеном Граду,
и мене је занимало коме је тај град забрањен,
и ко га је забранио,
зашто је ту поглед људима шири а нижи,
и хиљаду других ствари,
све ме је занимало,
а он је шапутао историју, приче, стихове
и ја сам упијала његове речи
и схватала да сви народи златом опевају величине.

Прошетао ме је кроз пустињске земље,
кроз Вечно Лето,
међу цркве са којих се чује чудна песма.
Тамо су жене биле скривене под одећом,
само су им се очи виделе.
Волим што људи схватају магију очију
и то колико је њима слобода неопходна.

Показао ми је и океан
чије сам име знала из неких уџбеника.
И тај океан био је велик ко моје море.
Био је велик до неба.

И ја сам све то видела
чула
помирисала
опипала
а да корак нисам направила.
Кажем вам,
добро је ћутао ствари.
Пределе.

Има нешто тужно у корацима тих светских путника.
Одлазе
тражећи
враћају се
налазећи тражено
тек на кућном прагу.
Повратак ми је увек био омиљени део одласка.

večeras

mrzim planove. i sve ljude sa planovima. mrzim dane koji su tolko sivi, da posive sve ostalo. mrzim okolinu, mrzim osetjaj zgazhenosti, mrzim muziku koja nema smisla MENI, jer ja sam mera svih stvari, jelte, i mrzim ljude u globalu, jer su previshe glupi i obichni i besmisleni, mrzim hladno, jer ti se smrznu prsti, a mrzim i leto, jer tad ljudi smrde.
zapravo mrzim komunikaciju sa svima, jer su sve to prazne priche. mrzim i dane kada sve mrzim jer sam za izbegavananje tada. mrzim svaki dan kad prespavam jutro, a svakog dana prespavam jutro, osim kad mrzim shto su me probudili rano.
bozhe.
mrzim stavove, i mrzim principe, i mrzim pravce, i mrzim ogranichenja, a i neogranichenja, u sushtini, malo je stvari koje ne mrzim.
mrzim ovisnost. bash chesto mrzim ovisnost. a svi smo ovisni o mnogo stvari. opet, bez svega mozhemo, shto je dosta degradirajutje, jer pomislish da bi ti neka nestajanja donela smrt. to je zato shto bi ti lakshe bio da si mrtav. verovatno. ne znam.
ionako umiremo svakog dana.
mrzim svoju boju kose sada.
hotju da sam crvenokosa.
ili tjelava.
ili da sam mushko.
ili da sam eskim.
bash bi bilo kul da sam eskim.
ne, previshe hladno.
hotju u pleme neko africhko. tamo gde je vechno leto. i gde ljudi rade neohodne stvari.
sve osim neophodnog je suvishno.
previshe zhivota je potrosheno na nevazhne stvari.
hotju da posadim drvo.
to je smisleno.
i da chuvam pilitje.
i da napravim spomenik Zhivotu.

notj je ponekad zlobna previshe.
ponekad i notj mrzim.
kratkotrajnost. e to je.
to najvishe mrzim.
sve je kratkotrajno.
idem sad da troshim vreme na nebitno i kratkotrajno kao i svi koji pokushavaju da ne rade to.
preterana svesnost je bolest. prava potpuna bolest.
posaditju drvo.

dan kada su Jeleni Cekić zgadili kišu

Danas se kiša volela sa prolećem. Baš!
Danas je kišilo u pustinji. Ljudi su osetili magiju.
Danas pokisneš pet puta, a blistaš i dalje.
I danas shvatiš stvari.
Mi smo tu radi lepote. Dionizijsko u nama.
Srce.
Jebeš sve ostalo.
Glasnogovornike i moraliste. Razumsko i čulno. Umišljeno. Realno.
Srce.

Danas pokušavaš da definišeš slobodu.
Maštu i granice.
Prohteve i uslove.
Saznata nužnost, pročitala sam. O, da.
I sjaj u kapljicama.
I svet s one strane kapaka.
Boje koje vidiš zatvorenih očiju.
Imena koja izgovaraš pogledom.
Uši željne muzike.
Žudnja za bliskim.
Ukus prve breskve te godine.
Trenutak kad zadrhtiš celim telom.
Pogledi koji ti se zagube u organizmu.

Nema velikih priča, znaš?
Nema velikog smisla, velikog cilja, velike revolucije, bitnosti.
Nećeš pisati istoriju.
Nećeš opipati Taj Mahal i nećeš videti Jerusalim.

Šta si postigao u životu?
Život je postigao tebe.
Život van tebe ne postoji.
Ti održavaš život živim, i možeš da stvoriš život! Ej!

Danas se gnušam plitkosti isto koliko i namerne širine.
Danas vrištim da volim, iako nikog nije briga.
Danas sam kraljica kiča.
Danas kačim žute maslačke na sva sivila!
Danas izdaje poništavam poverenjem.

Ne dam! Ne dam jednu vlas kose, jedan delitj oblaka, ma jedan kamičak ne dam da posivi i potone u beznađe!
Kopajte im oči, ubijte poglede jednobojne, pa im ispevajte nove vidike!

Nema smrti.
Smrt je izmišljena da poplaši sitne oči.

Danas ću da skratim grane onom drvetu.
Dupliraću mu dnevnu dozu Sunca.
Da bi što toplije bilo bitnom, delovi će boleti.
Danas ću drvetu podariti svest o nepomičnom, a onda ću mu pričati kako ptice gospodare nebom, kako je celo to beskrajno plavetnilo njihovo, ali nemaju ni najmanji komad zemlje. A zemlja hrani. Zemlja rađa.
Objasniću mu važnost korena, važnost onog što se ne vidi.

Svet je u tvojim očima. Svaka veličanstvena, čudesna stvar na Planeti postoji jer si je ti pojmio.
Svet postoji zbog tebe, ne ti zbog njega.
Da smo slepi, ne bi bilo mnogo razlike između egzotične plaže i industrijskog predgrađa.
A između luksuznog hotela i skromnog doma jedina razlika je način na koji dom prepoznaješ po osećaju, po dodiru, po mirisu.

Danas pljujem na množinu ako množina ubija moral. I osećaje.

Danas su Jeleni zgadili kišu.
Danas sam pogazila svoju reč, i uživala.
Danas je Ana obojila svoju kosu.
Danas nije bilo šlaga u klubu ekonomskog fakulteta.
Danas su bežali čaršavi.
Danas je uvod u Sutra.

Данас је Сутра

Данас су се неке очи родиле.
Данас су неке очи умрле.
Данас су неке ноге проходале.
Данас су се неке усне пољубиле.
Данас су неке ципелице у бару угазиле.
Данас су неке уши пронашле своју музику.
Данас су се неки прсти испреплетали први пут.
Данас су се неки прсти испреплетали последњи пут.

Данас је неко први пут видео снег.
Данас га је неко видео последњи пут.

Данас су неке девојке постале жене.
Данас су неки дечаци постали мушкарци.

Данас су се Жена и Мушкарац заволели.

Данас су Жена и Мушарац показивали једно другом пут до неба,
пут до звезда.
Данас је Жена обећала да су Мушкарчеве усне последње које ће љубити.
Данас је Мушкарац обећао да су Женине очи последње које ће сањати.
Данас су њих Двоје налазили своје песме,
своје приче,
своје бајке.
Данас су се питали како је Јуче постојало без њих Двоје?
Данас су једно другом објашњавали Заједничку Вечност.
Данас су слушали шапутања,
привијали се једно уз друго,
данас су давали имена таласима,
и налазили центар свог света
Он у Њој
Она у Њему.

Данас су заборавили Јуче.
Данас су проклели Сутра.

Данас су упијали мирисе,
гутали погледе,
писали невидљивим мастилом имена
Она своје Њему на леђима,
Он своје Њој на грудима.

Данас је било наранџасто,
љубавно
и страствено,
црвено.

Данас су желели да Данас потраје.
До смрти.

Данас се рађало Сутра.

Сутра је било светложуто,
љубоморно,
Сутра је било безосећајно,
сиво.

Сутра је било неизбежно.

Сутра је Њен одраз у Његовим очима избледео,
сутра су Његови прсти у Њеној коси заболели.

Сутра су таласи
они исти именовани таласи
показивали краткотрајност
показивали пролазност.

Сутра је брисало трагове
брисало имена
пољупце
додире.

Сутра је ограничавало вечност.

Сутра су Он и Она
прошли једно поред другог
пуни стида
стидили су се реченог
прећутаног
нада
снова
празнине.

Сутра су преболели обећања.
Сутра су се Он и Она стидили убијене Љубави.

Сутра ће се неке очи родити.
Сутра ће неке очи умрети.
Сутра ће неке ноге проходати.
Сутра ће се неке усне пољубити.
Сутра ће неке ципелице у бару угазити.
Сутра ће неке уши пронаћи своју музику.
Сутра ће се неки прсти испреплетати први пут.
Сутра ће се неки прсти испреплетати последњи пут.

Сутра ће неко први пут видети снег.
Сутра ће га неко видети последњи пут.

Сутра ће неке девојке постати жене.
Сутра ће неки дечаци постати мушкарци.

Сутра ће се Жена и Мушкарац заволети.