Д

Познајем једног дечака ком су очи
од силног гледања у небо
постале потпуно плаве,
који је од силног посматрања птица
научио да лети
и он сад, знате,
обилази свет својим радозналим погледима.
Он сад има, тамо негде, нови сат,
са новим сатом, и ново време.
И ми се тако нађемо негде
између мог и његовог сата,
(чеда XXI века)
и он прича о Свету,
или ћути о њему,
више и не знам.
Он каже да сам ја с њим тамо,
у џепу, или очима, заборавила сам.

И ја онда, знате,
чујем лупкање кише по лондонским улицама.
Киша свуда исте песме пева.
И свуда се уз те песме љубе
покисли насмејани радосни дечаци и девојчице.

Онда ме је водио у Париз.
Хранио ме вином и нежностима
купио ми цигарете
и дуго смо слушали Преверов језик.
И на нашем и на његовом језику људи се исто смеју.

Реко ми је да смо сад у Забрањеном Граду,
и мене је занимало коме је тај град забрањен,
и ко га је забранио,
зашто је ту поглед људима шири а нижи,
и хиљаду других ствари,
све ме је занимало,
а он је шапутао историју, приче, стихове
и ја сам упијала његове речи
и схватала да сви народи златом опевају величине.

Прошетао ме је кроз пустињске земље,
кроз Вечно Лето,
међу цркве са којих се чује чудна песма.
Тамо су жене биле скривене под одећом,
само су им се очи виделе.
Волим што људи схватају магију очију
и то колико је њима слобода неопходна.

Показао ми је и океан
чије сам име знала из неких уџбеника.
И тај океан био је велик ко моје море.
Био је велик до неба.

И ја сам све то видела
чула
помирисала
опипала
а да корак нисам направила.
Кажем вам,
добро је ћутао ствари.
Пределе.

Има нешто тужно у корацима тих светских путника.
Одлазе
тражећи
враћају се
налазећи тражено
тек на кућном прагу.
Повратак ми је увек био омиљени део одласка.

večeras

mrzim planove. i sve ljude sa planovima. mrzim dane koji su tolko sivi, da posive sve ostalo. mrzim okolinu, mrzim osetjaj zgazhenosti, mrzim muziku koja nema smisla MENI, jer ja sam mera svih stvari, jelte, i mrzim ljude u globalu, jer su previshe glupi i obichni i besmisleni, mrzim hladno, jer ti se smrznu prsti, a mrzim i leto, jer tad ljudi smrde.
zapravo mrzim komunikaciju sa svima, jer su sve to prazne priche. mrzim i dane kada sve mrzim jer sam za izbegavananje tada. mrzim svaki dan kad prespavam jutro, a svakog dana prespavam jutro, osim kad mrzim shto su me probudili rano.
bozhe.
mrzim stavove, i mrzim principe, i mrzim pravce, i mrzim ogranichenja, a i neogranichenja, u sushtini, malo je stvari koje ne mrzim.
mrzim ovisnost. bash chesto mrzim ovisnost. a svi smo ovisni o mnogo stvari. opet, bez svega mozhemo, shto je dosta degradirajutje, jer pomislish da bi ti neka nestajanja donela smrt. to je zato shto bi ti lakshe bio da si mrtav. verovatno. ne znam.
ionako umiremo svakog dana.
mrzim svoju boju kose sada.
hotju da sam crvenokosa.
ili tjelava.
ili da sam mushko.
ili da sam eskim.
bash bi bilo kul da sam eskim.
ne, previshe hladno.
hotju u pleme neko africhko. tamo gde je vechno leto. i gde ljudi rade neohodne stvari.
sve osim neophodnog je suvishno.
previshe zhivota je potrosheno na nevazhne stvari.
hotju da posadim drvo.
to je smisleno.
i da chuvam pilitje.
i da napravim spomenik Zhivotu.

notj je ponekad zlobna previshe.
ponekad i notj mrzim.
kratkotrajnost. e to je.
to najvishe mrzim.
sve je kratkotrajno.
idem sad da troshim vreme na nebitno i kratkotrajno kao i svi koji pokushavaju da ne rade to.
preterana svesnost je bolest. prava potpuna bolest.
posaditju drvo.

dan kada su Jeleni Cekić zgadili kišu

Danas se kiša volela sa prolećem. Baš!
Danas je kišilo u pustinji. Ljudi su osetili magiju.
Danas pokisneš pet puta, a blistaš i dalje.
I danas shvatiš stvari.
Mi smo tu radi lepote. Dionizijsko u nama.
Srce.
Jebeš sve ostalo.
Glasnogovornike i moraliste. Razumsko i čulno. Umišljeno. Realno.
Srce.

Danas pokušavaš da definišeš slobodu.
Maštu i granice.
Prohteve i uslove.
Saznata nužnost, pročitala sam. O, da.
I sjaj u kapljicama.
I svet s one strane kapaka.
Boje koje vidiš zatvorenih očiju.
Imena koja izgovaraš pogledom.
Uši željne muzike.
Žudnja za bliskim.
Ukus prve breskve te godine.
Trenutak kad zadrhtiš celim telom.
Pogledi koji ti se zagube u organizmu.

Nema velikih priča, znaš?
Nema velikog smisla, velikog cilja, velike revolucije, bitnosti.
Nećeš pisati istoriju.
Nećeš opipati Taj Mahal i nećeš videti Jerusalim.

Šta si postigao u životu?
Život je postigao tebe.
Život van tebe ne postoji.
Ti održavaš život živim, i možeš da stvoriš život! Ej!

Danas se gnušam plitkosti isto koliko i namerne širine.
Danas vrištim da volim, iako nikog nije briga.
Danas sam kraljica kiča.
Danas kačim žute maslačke na sva sivila!
Danas izdaje poništavam poverenjem.

Ne dam! Ne dam jednu vlas kose, jedan delitj oblaka, ma jedan kamičak ne dam da posivi i potone u beznađe!
Kopajte im oči, ubijte poglede jednobojne, pa im ispevajte nove vidike!

Nema smrti.
Smrt je izmišljena da poplaši sitne oči.

Danas ću da skratim grane onom drvetu.
Dupliraću mu dnevnu dozu Sunca.
Da bi što toplije bilo bitnom, delovi će boleti.
Danas ću drvetu podariti svest o nepomičnom, a onda ću mu pričati kako ptice gospodare nebom, kako je celo to beskrajno plavetnilo njihovo, ali nemaju ni najmanji komad zemlje. A zemlja hrani. Zemlja rađa.
Objasniću mu važnost korena, važnost onog što se ne vidi.

Svet je u tvojim očima. Svaka veličanstvena, čudesna stvar na Planeti postoji jer si je ti pojmio.
Svet postoji zbog tebe, ne ti zbog njega.
Da smo slepi, ne bi bilo mnogo razlike između egzotične plaže i industrijskog predgrađa.
A između luksuznog hotela i skromnog doma jedina razlika je način na koji dom prepoznaješ po osećaju, po dodiru, po mirisu.

Danas pljujem na množinu ako množina ubija moral. I osećaje.

Danas su Jeleni zgadili kišu.
Danas sam pogazila svoju reč, i uživala.
Danas je Ana obojila svoju kosu.
Danas nije bilo šlaga u klubu ekonomskog fakulteta.
Danas su bežali čaršavi.
Danas je uvod u Sutra.