Лажно сунце

Твоје су речи мехурићи,
ситна крхка имитација истине.
Твоје су речи дугоочекиване.
Мирисне, лепршаве, испуњавајуће,
уз пристојну дозу сете.
Твоје су речи неодсањани снови,
незавршене бајке.
Ти си ти, и ти си моја илузија о теби.
Ти си најгрубља нежна музика коју сам икада чула.
Ти си пролеће у јесени,
ти си измишљена мелодија детиње радости у најтужнијем муклом тренутку.
Прва патња на први поглед.
Прво жуто у најсивљем.
Ти знаш,
ти си схватио.
Ти можеш да ме узмеш за руку и покажеш ми наличје облака.
Ти можеш да оствариш жељу намењену звезди падалици,
свим звездама које су икада пале;
можеш да докажеш да бајке јесу могуће,
да принчеви нису нестали.
Ти можеш да ми узмеш ово и мало преосталог живота,
да га присвојиш,
стегнеш,
развлачиш,
гушиш,
давиш,
и сахраниш.
Од искрица да створиш вечити пламен.
Да оживиш дете,
да оживиш веру,
смисао.
А ти не постојиш.
Ти си илузија кројена по мојој вољи,
бижутерија,
смејурија,
покушај.
Твоје морске очи
и поглед који може бити симбол пролећа
су једна велика подвала.
Ти си лаж,
ти си последњи напор душе на издисају да се опорави.
Ти си лажно сунце,
вештачки дах мириса.
Свака твоја реч била је испланирана,
са намером да ме зароби у том твом луцидном сјају.
И знам,
све знам,
али те пуштам.
Нека буде,
ти водиш игру.
Ти си Тај.
Лаж.
Копија.
Покушај.
Трудим се,
трудим се...