На Чегру

Не носе робови историју на плећима,
нит се сузе памте ко поклици.
Ако се погнуте главе повијаш у правцу олује
кад ишчезнеш, твоје име биће безначајно.
Одлучи,
у ланцима,
или у крви?
Још само секунд. . .
Пролазе опипљиве слике пред очима. . .
Дани, године, тренуци, јутра. . .
Па ровови,
прашина која гуши и краде ти глас,
црно небо,
црно свуда,
крици,
пуцњи,
глад,
страх,
мртви другови,
мртва нада,
распарчана тела,
утихле емоције,
утихло саосећање. . .
Бацити народ на под пред крвником,
спустити најниже?
Или дићи у ваздух,
узнети у небеса?
Учинити неколико жена удовицама,
или од сваке направити играчку?
Да те се деца сећају као сужња,
или да учиниш свој живот смисленим
и даш пример?
Још један поглед. . .
Другови!
Браћо!
Нека ми небо опрости што одлучујем у име свих,
нека ми синови ваши опросте што им отех очеве,
а историја ће знати,
она ће благословити,
она ће разумети и опростити.
Опростиће спаљене животе предака
зарад живота у светлу.
Славиће. . .
И онда мук.
Секунд мртве тишине.
Природа је затворила очи пред ужасом који следи,
природа је вриштала од бола.
Прасак!
Земља дрхти пред жртвом,
дрхти под ватром.
Пламен је осветлио ноћ. . .
Сада нечовек гради кулу која се види са небеса.
Кулу страха.
Костурницу.
Да уплаше будућност,
покажу моћ своје охолости.
Да дочарају трагичну величину погинулих. . .
А споменик и понос надживели су и надјачали нечовека,
и многе следеће војске,
још хиљаде ратова
и векове страдања.
Надживеће и планету,
и вечност.
Сећаће на жртву ради слободе,
сећати на светлост коју носи сутра. . .